Данашња прича се можда односи на политику како сте већ навикли на нашем порталу. Можда и не.
Можда је реч о сарадњи и поверењу. Можда и није.
Можда је реч о неким далеко компликованијим и срамнијим стварима , као што је издаја, на пример.
Изађимо мало из свог зачараног круга. Истина је да је за уништавање наших живота, девалоризација нас као људи уствари пројект шачице јајара на власти.
Али, запитамо ли се можда и ми сами где грешимо?
Докле смо то дошли као народ, као људи? Дотле да завидимо једни другима? Дотле да лажемо и подваљујемо онима који нам верују, само зато што знамо да можемо?
Онда нам , кад се ти људи од нас склоне буде жао, али не зато што смо их издали, него зато што нисмо успели да их направимо још већим будалама, него што су већ прихватили да буду.
Не чудите се, реалност нам је таква.
И док се ми ушушкавамо у свој осећај надмоћи и интелигенције, људи нас напуштају, један по један… Довести људе који вам верују до одласка је дуготрајан процес, али је коначан.
Због тога, пре него што наставите с измицањем столица, доказивањем својих могућности и способности, размислите колико ће то уопште вредети без оних људи који у вама виде људско биће , а не одскочну даску за свој бољи положај.
Џаба титула, џаба дрес, џаба диплома и вокабулар.
Све то не вреди ништа ако је човек способан за издају.
Ви мало размислите о томе , а ја знам да нисам на продају.
Време тече. Тик-так…
Нина Михајловић