ЗУЛУМЋАР – 1 део

Народ наш је познат по мудрим приповеткама којима је вековима  описао  стање и појаве у друштву и на тај начин усмено забележио и сачувао оно што су се Турци, потурице, посрбице и остали слични  трудили да сакрију. Стога ћемо се и ми потрудити да усмена казивања на папир туримо и тако од заборава сачувамо.

,,У давна прадавна времена у једној чаршији живљаше неки народ. Ту је било свијега и свачега а међ њима разнијех ликова. Један од њих игром прилика промијени вјеру и остаде кад његови далеко побјегоше. Као жал за временима тим кад су зулум народу српском чинили он на шупљој глави бркове остави, да га на та времена  сјете.  Временом а и разнијем другима стварима се послужи и  докопа џандарскога посла где би мого своју потребу да  бије и кињи народ   по закону  чинио.  Дуго дуго он је народу зулуме чинио и нико  до њега тада срећнији био није. Нема веће среће ајвану него кад некога на муке туре и у тамници костије ломе. Толико се осилила багра да и своје џандаре  на сред  чаршије шамарао. Нико га волио и ценио није али је народ од њега зазирао. Подмукло је пашче било и разније подметања чинило, како би се светило свима који пред њим главу не подвијаше а такијех је навијек било.

Колико је народ и оне под њим малтретирао још је већи слуга према онијема изнад себе био. Волео је много да исприча понијешто горе што би некоме зла нанијело а њега на лествици подигло.  Дуго  они исти као он  из Стамбола њега позивљаше и за стање у касаби  питаше. Сада млади такије певаљкама зову . Таки ни као доушници регистровани нијесу.  Улизица моћнима увијек је био а тек кад у варош  неко од онијех већих  дође, мерак му је био са  такијем у друштву бити и кахву попити,  неби ли себе тако бар мало пред другима подиго. Но брзо га оцјенише кад од народа гласове чуше. Кажу  од тад и голубови његову близину избјегавају.

Волио је он и по женама ходити но јадан није знао и о томе у народу приче још круже. Од оније кад је кочијама пијан слијетио са пута па кривицу и штету на другога џандара свалио до оне још чувеније да је некаквије женетине из суседне касабе довео но га оне  јаднога напише и полуголог и пијаног оставише а кочије му по сред оближње вароши оставише. Послужи га срећа па у једну механу са течнијем именом  неки човијек много такијех из далека доведе и за пере нудише. Великије среће би за њега, све то он вешто од закона сакри  и онима  горе не јављаше ништа а за узврат газда од механе мораше му једну по једну изводити на разнија места, обићно на раскрсницу мало испод механе. Није било гледно да се он у механи појављује и са осталима на спратове пење. Требало је морал одржати, на народу ћеиф терати и за то дукате узимати. Ниђе лепше за оваки олош нема.

Време пролазило па неки видеше и њега отераше, но се рђа некијем чудом врати али не смиједе више зулум народу чинити и због тога му проста душа и дан данас пати. То некако потребом за дукатима прикрива а како би волео  да се ,,турско“ време врати. Само на неки дан да се врати да  му место врате и кључеве тамнице даду. Колико би се он само костију наломио  онијема који га никада за црвљиву шљиву ј…. нису и многија онијема који му у очи рекоше каки је шљам и олош . Ма само неки дан да их он везане поломи јер овако  олош људски на пут им  не смије стати…“

Наставиће се

Народна приповетка Зулумћар 1 део

Куршумлија без цензуре