У Србији, чак и када сте кривац за саобраћајну несрећу са смртним исходом, боравите у затворима отвореног типа ( нема самице, нема забране посета, никакве санкције) и углавном, казну издржавате у затвору који је направљен по свим европским стандардима и који у свом кругу има : 11 терена за шетњу, теретану, спортске терене, амбуланту, библиотеку, радионице и цркву.
Зашто онда казне нису по законима скандинавских земаља где се несреће у саобраћају третирају као убиства?
Узмимо у обзир да се дан казне у оваквом затвору компензује са 1000 динара на дневном нивоу.
А један затворски дан државу кошта и до 35 евра.
Не могу да не питам : да ли је ово председник, свестан да неће моћи да побегне јер је народ испекао занат, изградио затвор за себе и своју свиту? Па они ни дан робије неће осетити.
Да апсурд буде већи, они који су за време њихове владавине морали да краду да би јели, завршиће у Забели, да ринтају да би ови јели.
Разлика напољу и унутра? – ПА НЕМА ЈЕ!
Озбиљно питање којим , као друштво треба да се позабавимо је и то да не дозволимо да се криминалци у овој земљи играју „Кума“.
Уместо у елитно уређене хотеле са полуограниче им кретањем које из спрдње називају затворима, послати у рудник и каменолом.
Десет сати дневно, са два оброка каква иначе имају и радници. По истој цени радног сата коју су они радницима прописали. Све док не одуже последњи динар који су украли од државе.
Са све конфисковањем имовине и враћањем исте у јавно добро.
И не. Немаш право да те се не тиче за нашу децу два метра и мрак, а за њихове убице једанаест шеталишта.
Немаш изговор.
Нина Михајловић, Куршумлија без цензуре