Међународни празник рада Први мај је празник којим припадници и симпатизери радничког покрета исказују општу солидарност радништва и обележавају сећање на достигнућа радничког покрета, односно жртве које су припадници радничког покрета поднели како би се изборили за већа радна права. Први мај је проглашен међународним празником рада са намером обележавања сећања на демонстрације радничког покрета 1886. године, које су одржане у Чикагу.
Дан сећања на жртве које су припадници радничког покрета поднели како би се изборили за већа радна права. Дан када радници треба да увиде да само солидарни могу да се изборе за своја права. Где смо сад?
Код нас се усталио након другог светског рата и када је уз вешту пропаганду од дана који обележава борбу за права радника прерастао у дан за роштиљ и пиће. И тако то траје већ педесетак година и не мења се. Тај дан славимо обично у природи и често то раде они који не раде, деца, студенти….. И тако сегмент по сегмент обесмишљена је борба радника за своја права.
Како је 1. мај дан за радничка права изгубио свој смисао.
Обесмишљавање школовања, тј. диплома. Некада су се на фору завршавале основне школе, занати и то преко вечерњих шлкола али и за кеш. Сви памтимо Чкаљу и сцене из вечерње школе. А онда дођоше школованији па сад имамо лажне факултетске дипломе па чак и лажни докторате. Да ствар буде црња заузимају врло важна места у држави и локалним самоуправама.
Национална служба за запошљавање апсолутно неефикасна. Запошљавање преко везе било и биће али степен тога је достигао невиђене размере. Само чланови партије. Уведе се забрана запошљавања па се преко привремених послова још боље уцењују радници. Па геренто домаћице, јавни радови. Што више норми и институција то се број злоупотреба повећава. Па стране компаније у којима радници раде за џабе. Добијају они плате неколико пута мање него у истим фабрикама у суседним државама али од наших пара. И не само то него и преко тога. Субвенције од неколико хиљада евра до невероватних 100.000 евра. Зашто нисмо дали нашим фирмама зачули су се вапаји. И као да се само то чекало тек настаје пљачка. Локални тајкуни згрћу милионе евра у најсиромашнијим општинама и при том заштићени.
А ко се икад и запослите тек настаје прича. Стручност и законит рад постали су омражени. Полтронизам, саучесништво у мућкама уз ситне повластице постале су свакодневица. Сексуална и политичка злоупотреба достигли су неслуђене границе, а на жалост постају све више опште прихваћене. Па се дошло до тога да се многи сами-е нуде. Радници замислите хоће да раде за плате. пробрани уз разне махинације могу и додатне скривене бонусе да остваре. А узурпатори тих права обично постану политички лидери и тако да добију могућност да још више крше све то.
Синдикати. У неким страним фабрикама су забрањени. Радници носе пелене. Државни синдикати хвале власт, корумпирани преко свих граница као и остали део друштва. Директори истерују службенике који хоће по правди. Други пак ни судске одлуке не поштују и не враћају на посао. Докле више? Треба ли нам нешто другачије.
Па шта ћемо? Добро је овако или да мењамо?
Звездан Ристић