Nije njih mnogo, nego je mene premalo…

MILICIONER: Šta radiš to, Sava?

SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje.

MILICIONER: Držiš svinje?

SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje izdržavaju one mene… Tako, izdržavamo se.

MILICIONER: Hm… Mala ti plata, Sava.

SAVA: Mala… Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku.

MILICIONER: Puno ih je.

SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih, hvala bogu, nikad previše.

MILICIONER: Da… a ja mislio da bacaš đubre, pa se baš obradovao što te vidim.

SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim… A malopre se nešto mislim da sam, ipak, pogrešio. Morao bi da im plaćam, ali ne zato što ne bacam, već za ono što uzimam… A tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb?

MILICIONER: Jeste… I da znaš, ima da ti pomognem… Ima da pređeš da radiš kod mene. Nećeš ti meni da prekopavaš tuđe đubre.

SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je đubre… Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci đubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci.

MILICIONER: Đubre?

SAVA: Bilo đubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije đubre, ovo jeste, ovo nije… Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: Što si pošao da baciš kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza! Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo đubre.

MILICIONER: Da… svega ima.

SAVA: A jedan moj komšija, pesnik, kad je čuo ovo, rekao mi je: Znaš, Savo, neko jede đubre u zaglavljenom liftu, a većina u zaglavljenoj državi. Veli, dok nam ne odglave državu, siti ćemo se najesti đubreta.