Људима је тешко да поднесу истину, разумљиво. Нарочито онима који себе виде бољим људима него што јесу. Тешко им пада кад им се истина каже или напише. Тешко се одричу слике коју су сами себи о себи изградили. Позивају се на све оно што немају : част, образ , веру, културу, пристојност достојанство.
Величајући свој лажни морал покушавају да сакрију све своје крвничке потезе, све своје ниске ударце, све своје издаје. Од безазлених трачева до издаје пријатеља, идеје и државе. Онда се правдају како је то било за више циљеве, најпре за очување сврхе, става и идеје, а онда и људи који су им важни. А све је, у ствари само чување сопствене сигурности, како новчане тако и оне друге, политичке и етичке.
Кад оно ни политике , ни етике ни слова. Није се ни прошло туда. Не мисли се о добробити народа, већ само о сопственим циљевима. Болесни се називају лудима, а луди борцима. Борци гребаторима, а гребатори патриотама. Патриоте издајницима, а издајници херојима.
Хероји ратним злочинцима, а злочинци државницима.
Дезертери војницима, а војници цинкарошима.
У Србији изврнутих вредности, Косово је камен око врата нације. Исто оно Косово са којег су ваше мужеве и очеве враћали у деловима, за неке вам изјављивали саучешћа, а они с ратним друговима на бранику Србије, с вама у мислима и са жељом да загрле децу поново, али никад по цену тога да предају Косово.
А данас га дели и распарчава онај чији отац ни брат нису били на Косову кобне ‘ 99 , који никад није осетио тежину губитка, никада спавао у рову, никада осетио страх за сопствено дете.
Колико још треба да вас понизи, шта још треба да уради, колико морално да вас осакати да најзад кажете да је доста?
Е моја Србијо…
Нина Михајловић покрет ЉУБАВ ВЕРА НАДА