,,Čast mi ne dozvoljava da se sklonim“. Zamislite se i Vi?

Ово је опроштајна реченица др Миодрага Лазића јединог преминулог директора здравствене установе у Србији.

,,Част ми не дозвољава да се склоним“. Тако проста реченица описује све. Колико нас је таквих? Докле смо спремни да идемо да одбранимо част? Замислих се. Замислите ли се и Ви? Да макар пробамо да свако поступа тако. Па ко јколико части има толико. Како би нам изгледала ова наша лепа и једина Србија?

Ко је био др Миодраг Лазић?

Рођен је у Београду, одрастао у Нишу. Специјализовао је хирургију на ВМА-а у 30. години. После тога, годину дана радио је у Војној болници у Нишу, а онда је прешао на хируршку клинику Клиничког центра. Смрт га је затекла на месту директора Ургентног центра у Нишу. Био је добровољац у рату на територији Републике Српске. Као једини хирург за трбух и грудни кош радио је скоро две године на простору најширег ратишта, у пет општина са више од 100.000 становника. Сећања из рата записао је у књизи „Дневник ратног хирурга“, коју је објавио након рата. Поред писања Дневника, успео је да напише и 16 стручних радова и учествује на три велика међународна конгреса. О њему је снимљен и документарни филм „Дневник ратног хирурга“.Године 1994. добија звање примаријуса.

За његов рад у Републици Српској, патријарх Павле га је одликовао Орденом Светог Саве.

Заслужио си да те Ниш испрати као човека, јунака уз аплаузе и Марш на Дрину по твојој жељи. И не само Ниш. Ја сматрах да си више него заслужио да се нађеш и на овом скромном блогу. Општина Пале се достојанствено опростила проглашењем дана жалости:

„Упућујемо посљедњи поздрав др Миодрагу Лазићу, примјеру људске величине и одајемо своју захвалност за немјерљив допринос Одбрамбено – отаџбинском рату Републике Српске.Ратни хирург др Миодраг Лазић учествовао је као добровољац у одбрани Републике Српске, гдје се истакао храброшћу и пожртвованошћу.Као патриота и човјек великог срца, напустио је удобност свога дома 1991. године како би наредне четири године, често и под паљбом граната, спашавао животе бораца и цивила Сарајевско – романијске регије, као и Републике Српске.
Као хирург учествовао је у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се, такође добровољно, јавио у ратну болницу „Коран“ у Палама.Један је од основача ратне болнице „Жица“ у Блажују код Сарајева, на самој првој линији фронта. Остао је тамо 40 мјесеци гдје је обавио више од 3.500 операција. “, наводи се у саопштењу Општине Пале.

Није случајно страдао, апсолутно је био свестан ризика као и увек до сада. Оставио је опроштајно писмо које би требало бити у читанкама са још изјава неких великих људи, бар по мом скромном мишљењу. Прочитајте:

„Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту четири године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви, јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацане, драге моје сестре које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука, а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно. У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав. Последња ми је жеља да ме испратите песмом „Марш на Дрину”.

Дневник ратног хирурга

Хтедох да га упоредим са неким другим директорима али одустадох. Нису достојни да се у истом тексту нађу са овим човеком.

Још једна реченица оставља страховиту поруку ,,Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују, него само напред. Будите поносни на мене“. Замислих се може ли се достојније отићи него овако.

Звездан Ристић