,,Čast mi ne dozvoljava da se sklonim“. Zamislite se i Vi?

Ovo je oproštajna rečenica dr Miodraga Lazića jedinog preminulog direktora zdravstvene ustanove u Srbiji.

,,Čast mi ne dozvoljava da se sklonim“. Tako prosta rečenica opisuje sve. Koliko nas je takvih? Dokle smo spremni da idemo da odbranimo čast? Zamislih se. Zamislite li se i Vi? Da makar probamo da svako postupa tako. Pa ko jkoliko časti ima toliko. Kako bi nam izgledala ova naša lepa i jedina Srbija?

Ko je bio dr Miodrag Lazić?

Rođen je u Beogradu, odrastao u Nišu. Specijalizovao je hirurgiju na VMA-a u 30. godini. Posle toga, godinu dana radio je u Vojnoj bolnici u Nišu, a onda je prešao na hiruršku kliniku Kliničkog centra. Smrt ga je zatekla na mestu direktora Urgentnog centra u Nišu. Bio je dobrovoljac u ratu na teritoriji Republike Srpske. Kao jedini hirurg za trbuh i grudni koš radio je skoro dve godine na prostoru najšireg ratišta, u pet opština sa više od 100.000 stanovnika. Sećanja iz rata zapisao je u knjizi „Dnevnik ratnog hirurga“, koju je objavio nakon rata. Pored pisanja Dnevnika, uspeo je da napiše i 16 stručnih radova i učestvuje na tri velika međunarodna kongresa. O njemu je snimljen i dokumentarni film „Dnevnik ratnog hirurga“.Godine 1994. dobija zvanje primarijusa.

Za njegov rad u Republici Srpskoj, patrijarh Pavle ga je odlikovao Ordenom Svetog Save.

Zaslužio si da te Niš isprati kao čoveka, junaka uz aplauze i Marš na Drinu po tvojoj želji. I ne samo Niš. Ja smatrah da si više nego zaslužio da se nađeš i na ovom skromnom blogu. Opština Pale se dostojanstveno oprostila proglašenjem dana žalosti:

„Upućujemo posljednji pozdrav dr Miodragu Laziću, primjeru ljudske veličine i odajemo svoju zahvalnost za nemjerljiv doprinos Odbrambeno – otadžbinskom ratu Republike Srpske.Ratni hirurg dr Miodrag Lazić učestvovao je kao dobrovoljac u odbrani Republike Srpske, gdje se istakao hrabrošću i požrtvovanošću.Kao patriota i čovjek velikog srca, napustio je udobnost svoga doma 1991. godine kako bi naredne četiri godine, često i pod paljbom granata, spašavao živote boraca i civila Sarajevsko – romanijske regije, kao i Republike Srpske.
Kao hirurg učestvovao je u proboju koridora u junu 1992. godine, a potom se, takođe dobrovoljno, javio u ratnu bolnicu „Koran“ u Palama.Jedan je od osnovača ratne bolnice „Žica“ u Blažuju kod Sarajeva, na samoj prvoj liniji fronta. Ostao je tamo 40 mjeseci gdje je obavio više od 3.500 operacija. “, navodi se u saopštenju Opštine Pale.

Nije slučajno stradao, apsolutno je bio svestan rizika kao i uvek do sada. Ostavio je oproštajno pismo koje bi trebalo biti u čitankama sa još izjava nekih velikih ljudi, bar po mom skromnom mišljenju. Pročitajte:

„Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu četiri godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek iskreno će plakati svi, jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Sunčica i Macane, drage moje sestre koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka, a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno. U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav. Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom „Marš na Drinu”.

Dnevnik ratnog hirurga

Htedoh da ga uporedim sa nekim drugim direktorima ali odustadoh. Nisu dostojni da se u istom tekstu nađu sa ovim čovekom.

Još jedna rečenica ostavlja strahovitu poruku ,,Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju, nego samo napred. Budite ponosni na mene“. Zamislih se može li se dostojnije otići nego ovako.

Zvezdan Ristić