Времена се мењају.
Јуче није као данас, а данас ће већ сутра бити јуче.
Оно што се кроз векове није променило јесте улога жене на Балкану. С великим разочарењем признајем да је моја прабака Роса која је изродила седморо деце, кад год би у кући заплакала девојчица говорила “ сирото оно, родио се још један сужањ. Женско је за муку.“
Темпо живота наметнуо нам је низ промена. И у понашању и у ставу према породици и деци.
Често се женска деца осамостале да не буду на терету оцу, мајци , млађима. Оду у “ бели свет “ да пронађу и себе и своје место. Да ли је лако у кофер спаковати мајчине сузе и очево дрхтање браде? Није.
Да ли је лако ноћима сањати свој град, парк, улицу и кућу ? Није. Није али ако не желиш да те друштво таргетира као неспособну да створиш живот без родитеља да ти држе леђа, мораш. Слабост се у овом друштву не опрашта. Прогуташ себе, емоције, бациш их на дно srcа и јуриш напред не знајући шта те чека. Па после сваког постигнутог успеха замишљаш маму и тату како се поносе тобом. После сваког пораза у себи вриштиш за њиховим загрљајем , али бришеш сузе – ниси ти кукавица!
Преживиш различите крахове у љубави, сама.
Од навалентних мушкараца, заштитиш се гардом. Јер ни на секунду не заборављаш да није сваки мушкарац твој тата.
С друге стране, завршиш школу, удаш се за вољеног, изродиш му децу. Мале копије њега и себе. И таман сматраш како се живот одвија у правом смеру, он нађе љубавницу. Тамо неку која не мари за твоју децу, која не мари за твоју бол. Више му ниси лепа. Више ниси паметна… Сметаш у кревету, кухињи… Смета како дишеш.
Вриштиш сама и док ти у ушима бубњи од његових шамара кроз главу ти пролазе слике твог оца.
Волиш га толико да му никад ово не би признала. Толико да га никада не би разочарала. Он је твој отац, твој витез , твој узор. Сакријеш модрице и гураш даље.
Док те не остави у локви крви. И тад опет мислиш “ само да ме тата не види овакву, то би му сломило srcе“ . Мислиш о његовом srcу док твоје стаје. Заувек.
Очеви, ви сте ослонац и највећи зид одбране своје породице.
Учите ћерке да у његовом srcу треба да буду прве. Да његове руке треба да наставе да милују њихову косу тамо где су ваше стале. Да ти дланови треба да буду уточиште њеном лицу кад је узнемирена , а не да буду оруђе које ће их унаказити. Физички и емотивно.
А ако све то она у њему нема, научите је да је очева кућа увек њен дом. Да она увек има где да се врати. Да је ваше наручје њен дом.
И учите је на време. Од малена.
Причајте јој док одраста уместо да причате гробу у који ће је послати неки психопата којег није хтела да напусти да вас не би разочарала.
У знак сећања на Низаму Хећимовић и све жене жртве насиља.
Свим мојим Топличанкама широм Србије и целог света.
Нина Михајловић, Куршумлија без цензуре