Није њих много, него је мене премало…

МИЛИЦИОНЕР: Шта радиш то, Сава?

САВА: Скупљам стари хлеб. За свиње.

МИЛИЦИОНЕР: Држиш свиње?

САВА: Не држим, издржавам их. После продаје издржавају оне мене… Тако, издржавамо се.

МИЛИЦИОНЕР: Хм… Мала ти плата, Сава.

САВА: Мала… Помажем сина, кћерку, сестру, брата и мајку.

МИЛИЦИОНЕР: Пуно их је.

САВА: Није њих пуно, мој Вуле, него је мене мало. Да ме има више, било би ми лакше. А њих, хвала богу, никад превише.

МИЛИЦИОНЕР: Да… а ја мислио да бацаш ђубре, па се баш обрадовао што те видим.

САВА: Пре пола године сам престао да плаћам комунално. Кад су ме тужили, рекао сам судији: Нећу да плаћам, јер ја немам шта да бацим… А малопре се нешто мислим да сам, ипак, погрешио. Морао би да им плаћам, али не зато што не бацам, већ за оно што узимам… А теби је мало криво што видиш да скупљам хлеб?

МИЛИЦИОНЕР: Јесте… И да знаш, има да ти помогнем… Има да пређеш да радиш код мене. Нећеш ти мени да прекопаваш туђе ђубре.

САВА: Све зависи, мој Вуле, шта је ђубре… Један мој комшија, иначе баш господин човек, кренуо уочи Нове године да баци ђубре. Лифт се заглавио, а ови што га одглављују отишли на дочек. Кад су га ослободили после два дана, човек појео све што је понео да баци.

МИЛИЦИОНЕР: Ђубре?

САВА: Било ђубре док није огладнио. Сутрадан, по заглављивању, почео да пребира по кесама: ово још може да се једе, ово није ђубре, ово јесте, ово није… Први дан. Други дан све појео. Нашли га с празним кесама. Још се извикали на њега: Што си пошао да бациш кад није било за бацање! Возаш се из луксуза! Морао човек да се извињава што је два дана провео у лифту и јео ђубре.

МИЛИЦИОНЕР: Да… свега има.

САВА: А један мој комшија, песник, кад је чуо ово, рекао ми је: Знаш, Саво, неко једе ђубре у заглављеном лифту, а већина у заглављеној држави. Вели, док нам не одглаве државу, сити ћемо се најести ђубрета.