Револтиран односом у ДЗ Куршумлија

Господин Зоран Вукосављевић из села Љуше нам се обратио како би се сазнало за невероватне поступке запослених у ДЗ Куршумлија.
Више него револтиран испричао је следећу причу.

,,Јуче пре подне позвали су мог брата Бојана из болнице, да дођемо из Љуше до болнице. Уместо брата пошао сам ја мислећи да се ради о некој деликатној здравственој ситуацији мајке па је потребан договор са породицом ради даљег лечења. То све је трајало 15-так минута. Чекао сам да ми неко каже о чему се ради, можда не пред мајком. Али рекли су ми то је то. Био сам запрепашћен када сам схватио да сам пешачио пар километара до Куршумлиске бање, па затим платио такси како би само помогао да се мајка спусти спрат ниже на снимање. Како је ово могуће? Ја живим у Параћину и овакав однос је несхватљив. Звати чланове породице да путују неколико сати тамо овамо јер неко у куршумлиској болници неће да ради свој посао. То сам и рекао главној сестри. Да напоменем да кад сам дошао да водим мајку на снимање 3 сестре су седеле на одељењу. Мада сам по самом пријему требао то претпоставити, наиме када сам довео мајку у болницу и кад су је оставили на одељењу које је на спрату, тражио сам колица. Нисам их добио па сам је сам изнео на спрат. При том је један техничар куцкао све време по телефону“.
Испричао је и ово:
,,Био сам актер и још једног догађаја такође несхватљивог. Мој стриц Милутин Вукосављевић, из истог села је добио болове у пределу срца и позвали смо хитну, одговорили су да немају возило. На разне начине смо се снашли да га спустимо до бање а затим таксијем до хитне. Пред хитном два возила паркирана. Питам зашта они служе кад су рекли да нема возила и од сестре добијем одговор да служе за друге намене. Већ сам преко друштвених мрежа видео да се спомињу разноразне махинације у овој болници, али ни слутио нисам да је баш овако и оволико. Док се санитети невиђено злоупотребљавају, возе на далеке дестинације кога не следује до тога да се превози намештај у њима, а они којима су стварно потребни не могу да их користе. Још више је несхатљиво шта су ми рекли у ходнику неки пацијенти, ћути неће после да је погледају. О овом и оваквом понашању обавестићу надлежне органе.“.

Нема горег затвора од оног кад се сам затвориш. Живиш као миш цео живот, увек у страху и стрепњи да не буде горе.