„Док ми нисте махали титулама и новцем, мислила сам да сте господин. Док ме нисте опоменули на положај и моћ, мислила сам да сте човек. Кад сте ми рекли: „Знаш ли ти ко сам ја?“ И сама се запитах, а ко сте? Ево ја никад никога не запитах зна ли ко сам ја, а једнако земљом ходам. Јер, ко ме не зна, чему то питање, а ко ме зна, зашто бих га питала?
Корени су моји од два деда Драгољуба, од два домаћина, што не бејаху ни војсковође, ни газде. То су вам они, обични људи што им у собу и кујну сва чељад стану. Они људи што на туђу несрећу као на своју плачу и туђем се добру радују да би се своме надали.
Немам ја рачуне ни титуле, моји су преци богатством сматрали бистар бунар и јабуку што рађа. Моћ је за њих имао само Бог и кућни светац а положај, кум што нас је крштавао. Мене су учили да волим добро а од зла да бежим, да оно што сејем, то ћу да жањем.
Учили су ме да се китим босиљком и јоргованом, али да знам да је мирис њихов. Учисе ме да часно ходам, али да главу не сагињем и на колена не падам.
Можда зато не знам ко сте Ви.
Не знам и не желим знати, јер ако нисте човек, све Вам је бадава.“
– Л. Милосављевић.