Након 29 година рада у Основном суду у Лесковцу судија Марина Смиљковић добила је отказ у време када је радила на експропријацији земљишта у Грделици и околини због изградње Коридора 10. На терет јој је стављено то што решења није доносила у складу са проценом Пореске управе, већ по налазима вештака.
Како је власницима парцела по оцени Пореске управе нуђена изузетно ниска цена за земљиште, судија Смиљковић је тражила вештачење.
„За изузетно плодну моравску земљу нуђена им је сума колико коштају две пакле цигарета.Тада се укључују вештаци разних струка како би се за сваку парцелу одредила објективна вредност. Ја тада почињем да досуђујем по налазима вештака, али ми пресуде укидају у Вишем суду, 60 решења је мени укинуто тражећи да решења деносем у складу са проценом Пореске управе“, говори Марина Смиљковић.
Она објашњава да је Пореска управа радила процене на основу постојеће документације, односно купопродајних уговора или уговора о наслеђивању, у којој нису представљене праве величине парцела.
„Ја сам радила по закону и по ставу Установог суда Србије који је рекао да је такво досуђивање у склдду са Законом, али Врховни касациони суд је био против тога јер је требало много већи новац издвојити за те људе. Радила сам по савести, али када политика умешта прсте, ту више нема правде“, наглашава она.
Појашњења ради, Уставни суд Србије одлучује о Уставности судске одлуке, док Врховни касациони суд одлучује по ванредним правним лековаима, између осталог оцењује законитост судске одлуке.
Мараина даље објашњава да, пошто је за те немене подигнут кредит од Светске банке, а случајеви се нису затварали, почели су да истичу рокови и да се обрачунавају пенали.
„Тада крећу притисци на мене. Председник суда Миодраг Јанковић, који је иначе и сада и увек председник, тражи од мене да мењам одлуке и донесем решења у складу са проценом Пореске управе, што сам одбила, јер нисам могла да урадим нешто што није у реду. То би била чиста отимачина, ја то нисам могла“, каже она.
Непосредно пре грделичког, земљиште је експропријисано и у Пчињском округу, где је читаву процену радила Пореска управа. Судска пракса је налагала да се на исти начин земљиште процени и овде, што је био и основни разлог за укидање свих донетих пресуда. Судији Смиљковић је од стране другостепеног суда указивано на пропусте у поступку, односно на не поштавање судске праксе, на шта она, како каже, није желела да реагује.
Заправо, проблема у Пчињском округу није било јер је и документација коју је поседовала њихова Пореска управа била валидна, за разлику од оне која се налазила у Пореској управи у Лесковцу где су власници парцела фингирали своју документацију, кроз време, како би плаћали мање порезе на ту имовину. То је био основни разлог зашто се појавила толика разлика у цени коју је требало исплатити људима у грделичком крају у односу на оне који су исплаћени у Пчињском округу.
Иначе, оцену рада судија по важећем закону Високи савет судства доноси на основу броја укинутих или преиначених пресуда, што може да доведе до разрешења судије.
Како тврди Смиљковић, у читаву ову ствар умешао се и Високи савет судства, чији су представници дошли да контролишу њен рад.
„Дошли су код мене и рекли да нисам урадила много предмета у законском року и да ће највероватније против мене да се покрене дисциплински поступак. То нисам озбиљно схватила све док ме није позвао председник Јанковић који ми је рекао да ћу да останем без посла. Буквално ми је рекао: Боље да одеш ти него ја. Тада су рекли да имам 1.406 не урађених предмета, морали су да имају покриће да би ме оставили без посла, а у позадини су била решења око коридора. На крају је испало да имам само 35 нерешених предмета“, тврди она и додаје да је по извештају председника суда у 2013. години била судија са највећим бројем урађених предмета.
„Ту бројку од 1.406 предмета су они направили да би био тежак прекрашај, са мањим бројем би био лакши“, каже она и тврди да ни један њен доказ није био прихваћен.
Након исцрпљујућег поступка Марина Смиљковић разрешена је са места судије Основног суда у Лесковцу због тешке повреде радне обавезе.
На то да о томе што се дешавало 2013. и 2014 године и кака је остала без посла говори пред новинарима Марина Смиљковић се одлучила, како каже, подстакнута оним што се тренутно дешава тужитељкама у Београду.
„Годинама сам покушавала да ово обелоданим, јер ово што се сада дешава није врх леденог брега. Ситуација је много гора, а за то су криви судије и тужиоци због страха да не изгубе посао. Ја сам то све прошла“, говори видно огорћена Смиљковићева.
Додаје да би се у суд вратила само под једним условом.
„Вратила би се само да бесплатно судим корумпираним судијама и тужиоцима, никако другачије“, изричита је она.
Контактирали смо председника Основног суда Миодрага Јанковића, који је на тој функцији био и 2013. Године, када се читав овај догађај одвојао, али он није желе да о случају судије Марине Смиљкковић говори.
Преузето са Решетка.рс