Како би отргли од заборава који су људи, човеци и нечовеци живјели на овијем просторима настављамо са биљежењем народнијех приповетки и казивања. Па је рјед да наставијимо са причама о зулумћару описаном у народној приповетки ( https://kursumlijabezcenzure.com/zulumcar-1-deo/ )
Много је зла нанео тај нечовек, прича се у народу. Један збораше како су баш као у причи о Глави Шећера за мали дуг подлим договорима онијех који владају и суде продат за мале паре дућан у некој већој грађевини баш тијем зулумћару за 15 000 гроша а он га брзијех дана препродаде за 70 000 гроша. Од тијех пара веле куповао је дућане и куће али по другијем местима, како неби себе откривао.
Но овога пута прича иде на другу страну и описије нешто што је свакоме ко је чуо изазвало смијех и оправдање. Наиме како су зиме у подпланинскијем брдима оштрије потребито је било спремити се за зиму. Огрева увек треба али и поријед толикијех дуката стечених на разне начасније начине сетио се кажу Зулумћар да и дрва набавља како му је и карактер био.
Упознаде он преко једног од својих џандара једног сељака у забитом планинском селу. Приповедају да је тај домаћин био ситније грађе и да је имао мало смијетње у ходу. Није хтео народ открити тачно име тога човијека чак ни у приповетки али веле да је прича истинита колико и сунце гране свакојега јутра над Косаницом. Ми ћемо га ради приче назвати Мића. Веле да су га неки и Братски звали јер је при збијању шала често тако људе називао а познат је по својим шеретлуцима био. Мића је волио попити и то је зулумћар знао. Како више није могао сам у шуму ићи зулумћар му се нађе и са Мићом направи договор. Да под напола сече Мићину шуму а дрва да подијеле. Но кад би се у шуми прикупило повише дрва зулумћар би понио пиће, обично оно јефтиније, које би брзо Мићу опило и он би заспао а за то вријеме би се по која тура већ спремљених дрва кришом протерала поред куће . Трајало је то тако дужије вријеме.
Не би било то ништа чудно но сељацима и родбини Мићиној није било јасно како је то Мића трпео и још ћутао на то а да такије чоек био није. Рекли су му они да га ова јајара поткрада. Често су кад се скупе задиркивали Мићу како се плаши и да није смио ништа зборит. Но кад је прошло неко вријеме Мића је то више пута на славама и на даћама ову причу приповједао па су је многи чули и даље преносили. Прибељежисмо је и надам се да нијесмо погријешили.
,,Знао сам ја да је то никаки човек и да ми ракију доноси да би ми дрва крао. Но пустио сам га ја да то тако чини“ зборио је Мића. А што брате слатки то пусти, то је твоја мука, плашио си се да ти не јајара неко зло не учини, теби или ђеци, зборили су Мићи.
,,Не вала, но сам знао да само мале лопове ватају. Ове веће не дирају“ одговарао је Мића. Какије лопове Мићо спомињеш, питали су заинтересовани. Да ви није ко та дрва покрао, питаше комшија. О чем збориш животати ти твојиега, ништа те разумјели нијесмо, питаше један Мићин рођак.
,,Ма знао сам ја каки је то лопов, Он је сав усхићен у пун себе био што је украо понеку приколицу дрва, но је јадан глуп ко …… “ зборио је Мића. А да чоче не будали, он глуп а ти си ми памијетан био а тако те зајебао и дрва оћеро, зборише му комшија са брда.
,,Ма јесте он дрва оћеро, што јес јес, но му ја нијесам мој забран дао сјећ“ на чуђење присутнијех зборише Мића. Па чији си несрећо дао забран, од оне покојне бабе Милентије питаше један уз подизање обрва јер му је баба била нека даља рођака па му криво што он сјеко није.
,,Није Милентијин но државни. Па ти види ко је кога зајебао“ вели Мића а смијех га ухватио да једва збори. Комшије се погледаше, некима је право смијешно, неком бијаше драго што забран није од његове бабе а један прозбори да није ред таке приче на даћама приповедати јер се не може од смијеха суздржати.
Наставиће се. Много пута се овај изванљудник извукао али веле било је и случајева када је пред кадију излазио али о томе у трећем делу……..
Народна приповетка Зулумћар 2 део, од заборава отргао и на папир турио Звездан Ристић
Куршумлија без цензуре