Биће нам боље када и сами будемо бољи!

„Живот све скупљи.
Народ све глупљи.
Стање редовно…“

Да је као што није, да смо оно што смо некад били, ово би био само један цитат Боре Ђорђевића или лош увод у дневник а сада је чест пост на друштвеним мрежама.
И даље затварамо очи, али ово је реалност живота у Србији.

Због својих личних опредељења и уверења, испратим све што се дешава на јавној сцени Србије. Јер признали или не – то је одраз данашњег друштва у Србији.
И шта видим? Видим гомилу корумпираних државника, да не кажем јајара, видим много лопова, лажова и манипулатора на једном месту. Видим плаћене режимске медије који имају задатак да овом народу све погрдно, накарадно и незаконито представе као тренд и просперитет.
Не могу и нећу да кажем да је ово напредак за Србију. Ово што се ради и на сцени и иза кулиса је у ствари, напреДНО за Србију.
Узмимо у обзир протекла и тек најављена дешавања на КиМ.
“ Нахушкам људе, усадим им страх да ће им децу опет клати Шиптари. Натерам их на барикаде, гледам како их хапсе и малтретирају, слушам свакодневно пуцање на њих… Таман да се скрене пажња са неуспелог ми увођена закона о полицији, а и да испитам терен за увођење санкција Русији. А да и да у све то ,,уденем“ и онај ручак с Рамом. Можда и тати да се јавим…“
Овако највероватније изгледају (не)сабране мисли Александра Вучића.
Ако мислите вам се ово чини небулозним, узмите у обзир да је дефинитивно решио да се повуче са чела странке и да се више неће бавити политиком. Верујете ли му? Не знам зашто, али ни ја.
Да се ми разумемо „другарице и другови, даме и господо „, немам ја против њега лично баш ништа, чак га мало и жалим. Није лако кад се погледаш у огледало па све на теби скупо, а ти никад јефтинији.
Против сам сваког безакоња и уништавања у мојој Србији. Против тога да одбацимо све што смо били. Против тога да ми рад и борбу обесмисли тамо неки фолирант коме моја земља не вреди пи*љивог боба, а ја сам и даље спреман да погинем за исту. И чини ми се, бићу спреман док буде крви у мени.
Зато што је ово моја земља, земља моје деце. Ваша и ваше деце.
И кад чујем оно „млади су уз Вучића“, окрене ми се желудац. Не зато што та деца нису за мене или неког мог, већ зато што знам да та деца заслужују више од бедних уговора о делу, а њихови родитељи боље од бајатих сендвича и труцкања аутобусом од митинга до митинга не би ли деца задржала посао. Негде у сваком младом човеку препознам своју децу и запитам се како би било да нисам одлучио да устанем против овог зла? Да ли би и моју децу тлачили и понижавали разни Раичевићи, Видићи, Чарапићи? Вероватно.
Али ја знам да ови поменути не вреде ни прста мог детета, не вреде ни прста ваше деце.
Исто као и њихов врховни командант и његова свита. Млади су будућност коју ви свесно или несвесно продајете за пар хиљада динара, мислећи да чините добро за њих.

Ја знам да смо такви с временом постали па се држимо оне ,,куд сви хајдуци, ту и мали Радојица“, али знајте да то није наша срж и основа. На то нас је натерала данашњица и они који би њом да управљају. Увек постоји лакши пут до успеха, то је јасно. Али лакши пут није увек и исправан. Ако на том путу нема препрека и борбе, онда свакако ни циљ није исправан.

Најисправнија ствар коју сам икад урадио је то што дајем све од себе да бар мало помогнем у борби за све оно што је вредно.
То дугујем прецима и потомцима, дугујем деци и унуцима. Дугујем самом себи и својој части.
Јер без части, савести и образа нисам човек, већ само један у мору истих дволичних и безбожних.

Зато сваким својим потезом гледам да учиним што више, да поправим оно што се може и заменим оно чему поправке нема.
А крећем увек прво од себе. Да бих пред вас стао чист и имао право да проговорим , приговорим и посаветујем морам и сам да будем бољи човек. Могу бити бољи и од овог што сам сад.
То предлажем и вама. Биће нам боље када и сами будемо бољи!

Да не буде сутра могли смо, што нисмо? Ако треба да се кајемо, да се кајемо што смо покушали па није успело, а не да се кајемо што нисмо ни покушали.

У сусрет најрадоснијем хришћанском празнику, сетите се речи блаженопочившег патријарха Павла
„БИЋЕ НАМ БОЉЕ КАДА И САМИ БУДЕМО БОЉИ“ .

Звездан Ристић покрет ЉУБАВ ВЕРА НАДА