Била једном једна земља.
Земља у којој су лажови ницали као печурке, а лоповлук се ширио као амброзија. Или како Ана воли да каже, као паламида.
Била једном једна земља где је морал пропорционалан интелигенцији Јелене Карлеуше.
Част на нивоу образовања Миљане Кулић.
Оданости и лојалности на нивоу пристојности Војислава Шешеља.
Пола земља, пола ријалити.
Чудна земља, слажем се. А Велики Брат у овом ријалитију – један Шизоје. И то какав Шизоје!
Шизоје који би био у стању да седи не на две, него би се разапео само кад би то значило да ће до краја свога постојања бити главни и одговорни уредник и сценариста ове трагикомедије којој је име СРБИЈА.
Да, изабрала сам прави термин за опис јер, да није жалосно, било би заиста смешно.
Да бар гледамо са стране, да нас се бар не тиче… Тад бисмо се можда и сложили да читав овај сценарио изгледа као микс Жексове Задруге и Мрак филма.
Ако бисмо се осврнули на Скупштину Србије и на народне посланике потврдили бисмо ону стару “ и од горег има горе „.
За говорницом читав Дизниленд. Почевши од Гаргамела и Штрумфете ( Орлић и Сташа ) , преко Пинокија (Вучић) па све до Азраела ( Брнабић ) , да не бројимо даље.
Ако бисмо се пак , осврнули на улицу, ту су неки фини момци у црном. Вероватно монаси при храму св. Жвалонтија који, јер им вера налаже батинају улицом све што им дође под руку. И старце и жене и децу.
Да , била једном једна Србија. Једна Србија положена на кости косовских јунака. Бедем су јој кости јунака Гвозденог пука. Небеску јој стражу држе јунаци са Кошара. Била једном једна Србија. Србија које више нема.
Ово у чему ми живимо, моје држава него приватна прћија. Није земља него имање двојице лопова и убица из исте колевке.
Ово је накарада у којој све има цену.
Жене се продају за моћ и новац.
Мушкарци за много мање. За оно што жену чини женом, бар у биолошком смислу.
Није да се жалим , само примећујем.
И мада ми разум каже „спавај мала моја, није то за људе“, ја као за инат , никад буднија.
Каква штета.
Нина Михајловић.