Ustaj, Srbine!
Da se raspeću odužiš.
Da ti se Bog pomoli.
Da Hrist odmori.
Da umrli počinu.
Da se raspregneš.
Da ti se nerođeni poraduju.
Da te nakrivi šajkača.
Da ti u gusle zacele kosti.
Da ti Lazar prvome nazdravi.
Da pričestiš Samodrežu.
Da Rastka zamonašiš.
Da poseješ Studenicu.
Da požnješ Prizren.
Da te majka živoga ne žali.
Da te se ogledalo ne gadi.
Ustaj, Srbine!
Da u košnju ne ideš ko nadničar.
Da u prošnju ne ideš ko janičar.
Da ti o đedovima ne kazuju tuđini.
Da te ne leleču kletvama.
Da ti čitulja ne bude duža od žitija.
Da ti međe budu na livadama, a ne u sramoti.
Da ne rasprodaješ đedovinu da prehraniš unučad.
Da te najboljeg ne vode najgori.
Da ti najgori ne kantare koliko ti je dobra dovoljno.
Da ti glavu ne prinose na šišanje i brijanje.
Ustaj, Srbine!
Da ne zaboraviš: nije glava najvrednije što imaš.
Da ne zaboraviš: najvrednije je ono za šta će glava pasti.
Da ne zaboraviš: nisi Srbin rođenjem no blagoslovom.
Da ne zaboraviš: dobar si koliko su bolji postradali za tebe.
Da njihovog stradanja budeš dostojan.
Da živiš ono za šta su oni stradali.
Ustaj, Srbine!
Da te se nanose opanci.
Da ti pevaju uranci.
Da imaš gde da uraniš.
Da ti reka ne ostane za čokanj.
Da ti ne rudare grobove.
Da ti krvnike ne zovu u svatove.
Ustaj, Srbine!
Da te se nagleda Simonida.
Da odeš na Prokletije u badnjake.
Da o cveti spleteš Gazimestan.
Da te ne lažu kako nije tvoje onde gde ti je sve.
Da znaš gde ti je dom- kuća ti na domu počiva.
Da kalemiš Kajmakčalan na Šaru.
Da orežeš nebo.
Da obereš zrele oblake nad Paštrikom.
Da sađeneš mošti u naviljke.
Da poplastiš krvave otkose .
Da upregneš volove pa ori kamen- rodiće manastire.
Da te Vaskrs ne pita gde ti je Golgota.
Da ti kolevke budu putiri.
Da ne daš grobove Hristova groba.
Da deca ne ispovedaju tvoje grehe doveka.
Da na Kosovu i Metohiji sačuvaš sebe- bogočoveka.
Da te smrt ne pita: „A, šta ću ti ja, ti si rođenjem umro?“.
Ustaj, Srbine, da mrtvi počinu.
Ustaj, Srbine, nisi životu krajputaš, no luča.
Ustaj, ne poštapaj se o kosti.
Ustaj, strah nije podvižništvo.
Ustaj, za ponosnog roba nema oprosti…
Mihailo Medenica
