Laži ekumenizma
Prva i glavna laž ekumenizma je teorija o „istorijski uzrokovanim podelama crkava“. Crkva, koju je osnovao Isus Hristos i koja je sadržavala punoću spasonosne Istine – kažu ekumenisti – vremenom se podelila na razne grane. Te grane su: Pravoslavlje, Rimokatolicizam i Protestantizam sa svojim mnoštvom različitosti, koje su u potpunosti ravnopravne. Podele su rezultat nesavršenosti ljuskih dela, tj. posledice političkih i nacionalnih trvenja. Sada je, konačno, došlo vreme da se ta praktična razmimoilaženja odstrane i da se ujedine različite konfesije, vrativši se ka početnom, ranohrišćanskom jedinstvu.
Komentar: Lukavstvo takvog rasuđivanja se sastoji u tome što u praksi nikakve podele crkava nije ni bilo. Istorija Hrišćanstva jasno i nedvosmisleno svedoči o tome da se radilo o postepenom otpadu, a ne podelama, tačnije, o otpadu zapadnih naroda i zapadnoevropskih konfesija od Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Crkva neprekidno postoji u svojoj punoći, dobivši ime Pravoslavna, tj. ona koja pravilno slavi Boga.
Bilo koje nepristrasno istorijsko istraživanje bi pokazalo da Pravoslavlje nikako nije „jedno od“ mnogobrojnih ispovedanja vere. Ono je ranohrišćansko, apostolsko ispovedanje, od koga su posle, povođeni sopstvenom gordošću i prevarnim umom, otpale sve druge hrišćanske „konfesije“. Namera da se tamo neka prostestantska sekta „izjednači u pravima“ sa Ruskom Pravoslavnom crkvom je zapravo pokušaj da se Rusija skrene ka tom pogibeljnom procesu duhovne degradacije, u kome se danas nalazi Zapad, u bezdušnosti i bezverju opšte propasti.
Druga laž ekumenizma se javlja kao logični nastavak prve laži. Reč je o teoriji da „svaka od podeljeenih crkava poseduje deo Božanske Istine, i niko ne može tvrditi da poseduje njenu punoću“.
Komentar: „Eda li se Hristos Razdjeli?“ (1 Kor 1,13) – uzviknuo je još pre devetnaest vekova Apostol Pavle, ukorivši one koji su pokušali da nezakonito objave svoje pretenzije na posedovanje Crkvene blagodati. Danas se broj tih pretendenata višestruko povećao. Istovremeno, svi oni na neki način sramno zaboravljaju sa napomenu da su njihove pretenzije zapravo pretenzije samozvanih koji pokušavaju da opravdaju svoja navodna prava uz pomoć lukaviih preterivanja, namernih prećutkivanja i otvorenih konstrukcija.
Ovde je umesno još da upozorimo na pogibeljnu opasnost takvih pokušaja ne samo za rusko religiozno samosaznanje, Pravoslavlje i Pravoslavne, nego i za rusku državnost uopšte, za svo naše društvo u celosti. Danas svaki političar zna da ozdravljenja državnog bića ne može biti bez konsolidacije opšte saradnje i bez smirenja svesti narodnih masa. Zauzvrat, takvo smirenje nije moguće bez jasnih okvira i definisianja nacionalno-državne ideologije, koja u sebi mora da sadržava osnovne moralne vrednosti i moralne orjentire, ideale narodnog postojanja. Ti ideali su neizbežno ukorenjeni u oblasti religiozne sfere čovekovog saznanja, jer upravo religija tvrdi da ona čuva u sebi apsolutnu Istinu, da ona odgovara na pitanja o dobru i zlu, o vrlinama i manama, o smislu života čoveka.
Narod koji izgubi veru, gubi i sposobnost za život. I svi oni koji misle da sve „konfesije“ imaju isto pravo na Istinu, objektivno obezvređuju celokupnu hiljadugodišnju istoriju ruskog naroda, koji je kroz vekove pokušavao da sprovede u svom životu Pravoslavni moralno-religiozni ideal.
Sa dogmatske tačke gledišta, pretenzije ekumenista su neodržive. U prvih deset vekova, ceo hrišćanski svet je verovao u isto ono, u šta sve do danas veruje Pravoslavna Crkva. Tokom tog vremena, razni pokušaji iskrivljavanja učenja su pritiskali Crkvu veoma surovo, zapretivši čistoći i celosnosti Božanskog Otkrovenja. A početkom XI veka, nakon što je Zapad otpao u jeres Rimokatolicizma, počelo je drobljenje Hrišćanstva na novoizmišljene „konfesije“, koje sada u okviru ekumenizma pokušavaju da dobiju za svoja lažna učenja priznanje da su „ravnopravna“ sa istinama Svetog Pravoslavlja.
Treća laž ekumenizma je laž o tome da je u njenoj moralnoj osnovi ljubav, pa na osnovu njenog poziva, ekumenisti onda nastoje da unište u oblasti religije, sve različitosti i podele, uspostavljajući posvuda mir i jedinstvo.
Komentar: Ljubav je prva i glavna vrlina Hrišćanina. Apostol Pavle kaže: „Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.“ (1 Kor 13,1-3)
Bez nje nije moguće postojanje sveta, bez nje se gubi smisao čovečijeg života. Ali ta ljubav je, pre svega, ljubav prema Bogu, ka tim Božanskim Istinama i blagodatnom Otkrovenju, koje omogućuje čoveku da pobedi greh i zadobije za sebe večni i blagosloveni život u rajskoj obitelji.
„Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem i svom dušom svojom i svijem umom svojijem i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovijest.“ (Mk 12,30) – poručio je Hristos Spasitelj učenicima Svojim.
Takva ljubav ne trpi nikakve napade na istine vere. Takva se ljubav bespoštedno, do poslednje kapi krvi i daha, bori sa jeresima koje napadaju na čistotu Božanskih zapovesti. Takva ljubav ne dozvoljava ni pomisli o mogućnosti izjednačavanja istine Crkve Hristove sa pogibeljnim jeresima, prepunim pogubnih ljudskih zabluda. Ta ljubav nema ništa zajedničko sa lukavim izgovorima ekumenista, sa kojima prikrivaju svoje nečasne ciljeve.
Današnje Hrišćanstvo, koje je punoća žive vere, beskonačno daleko stoji od mutnih „humanističkih“ verovanja kvazicrkvenih intelektualaca, koji čine okosnicu ekumenizma u Rusiji. Ne može biti mira između Istine i laži, jer je upravo na to mislio Gospod, kada je obavezao Svoje učenike na neprestanu borbu sa pogibeljnim zabludama rekavši: „Nijesam došao da donesem mir nego mač.“ (Mt 10,34) Taj duhovni mač svete Istine je dužan da nosi sa sobom svaki Hrišćanin i da ga odlučno upotrebi u slučaju kada ugleda da je napadnut dom svetinje. Za tu borbu sa nepravdom, imamo jasne reči Gospoda: „Ali sad… neka proda haljinu svoju i kupi nož.“ (Lk 22,36)
Uskraćivanje zaštite svetinje vere nema opravdanja ni u telesnoj nemoći, ni u materijalnoj nuždi. Ko se povlači iz te odbrane pod izgovorom pogrešno shvaćene „ljubavi“, uzima na sebe veliki greh odstupnika od vere i izdajnika…
Četvrta laž ekumenizma je naširoko reklamirana karakteristika o njegovoj navodnoj „nepolitičnosti“. Opasnost je u tome što nedržavna i nenacionalna suština ekumenizma privlači pažnju patriotski orjentisanih političara, dok njegove pristalice neprestano naglašavaju „nepolitički“ karakter tog pokreta.
Komentar: U stvari, želja im je da predstave ekumenizam kao čisto „međureligijsku“ pojavu koja ima konjukturni karakter, iako nije u stanju da izdrži ni površnu proveru činjenica. Prvo, sama po sebi, „religija sveta“ je zajednička za svo čovečanstvo, što i jeste krajnji cilj svih napora ekumenista, iako ne postoji ništa više od ideološke osnove mondijalizma i ideološkog temelja „novog svetskog poretka“. Zapravo, ta jedina lažna religija je dužna da „duhovno“ opravda neophodnost rušenja suverenih nacionalnih država i objedinjenja čovečanstva u jednu super-državu, na čelu sa svetskom vladom.
Danas niko više ne krije da posle pada SSSR, Zapad na čelu sa SAD otvoreno nastoji da uvede planetarnu diktaturu. U okviru UN, već se u potpunosti naziru određene strukture svetske vlade u izgradnji, koja se oslanja u svojoj delatnosti na kolosalnu vojnu strukturu i moć NATO-a. Rušenje Iraka, ugušenje Jugoslavije, varvarsko bombardovanje Pravoslavnih Srba [u Republici Srpskoj]– sve te kaznene akcije nedvosmisleno pokazuju kakva sudbina čeka nepokorne protivnike „novog svetskog poretka“.
Neosporne su veze ekumenizma sa svetskom masonerijom. Još je davne 1946. godine, na počecima ekumenističkog pokreta, francuski masonski list „Templ“ pisao: „Pitaju nas, zašto se mešamo u sporove tipično religiozne prirode; u kojoj meri pitanja ujedinjenja crkava, ekumenistički kongresi, itd. mogu biti u interesu masonstva? Problem pokrenut projektom ujedinjenja crkava, veoma interesuje masonstvo. On je blizak masonstvu, jer u sebi sadrži ideju univerzalizma.. U svakom slučaju, prilikom sazivanja prvih ekumenističkih kongresa, doprinos naše braće je bio presudan..“
Sa hrišćanske tačke gledišta, pitanje stvaranja „univerzalne“ religije se može oceniti jednoznačno – kao priprema za zacarenje antihrista.
Nije za čuđenje što mnogi Pravoslavni jerarsi veoma oštro govore o ekumenizmu: „Osuđujem ekumenizam, i smatram ga ne prosto jeresju, nego svejeresju, spremištem svih jeresi i zloverja. Nama su dobro poznate antihrišćanske sile koje zakulisno upravljaju ekumenizmom… Ekumenizam je usmeren protiv Pravoslavlja. On danas predstavlja najveću opasnost, zajedno sa neverjem naše epohe koja idolizuje materijalnu privezanost i zadovoljstva.“ – izjavio je 1972. godine Patrijarh Aleksandrije Nikolaj VI.
Nekoliko godina unazad je blaženi Patrijrh Dijador, poglavar Pravoslavne Crkve Jerusalima, objavio prekid svih ekumenističkih veza. A Ruska Zagranična Pravoslavna crkva je sasvim zvanično unela u bogoslužbeni čin Sinodika koji se čita u Nedelju Pravoslavlja, anatemisanje ekumenista, sledećeg sadržaja: „Oni koji napadaju na Crkvu Hristovu i uče da se ona podelila na grane… i oni, koji su u opštenju sa takvim jereticima ili im pomažu, ili štite jeres ekumenizma, pravdajući je iskazivanjem bratske ljubavi i ujedinjenjem razdeljenih Hrišćana – anatema!“
U vezi sa tim, naročito jasno se pokazuje neosnovanost današnjih „pravoslavnih ekumenista“, koji kao svoje opravdanje koriste petu laž.
Peta laž [ekumenizma]je tvrdnja [pravoslavnih ekumenista]da ostaju u okvirima ekumenističkog pokreta isključivo radi svedočenja inoslavnima o istinama Pravoslavlja.
Komentar: Svedočenje predstavlja celokupan život Pravoslavne Crkve, u njenoj blagodatnoj i čudesnoj punoći. Iz veka u vek, spasonosna Crkvena blagodat, privlačila je ka sebi desetine i stotine miliona ljudi, žednih spasenja svoje duše i pronalaženja višeg smisla života. Nikakva dodatna „svedočenja“ istine Otkrovenja Božijeg nisu potrebna. Za njihovo usvajanje, od čoveka se traži samo pokajanje od greha, dobra volja, i ništa više.
Treba reći da se u Rusiji široko saborno razmatranje ekumenizma desilo samo jednom, i to 1948. godine u Moskvi, na konferenciji Pravoslavnih pomesnih crkava. Tada su na tu temu nadugačko govorili mnogi ugledni bogoslovi i jerarsi. U zaključnoj rezoluciji se spominje da „ciljevi ekumenističkog pokreta ne odgovaraju idealu Hrišćanstva“, i da je „stvaranje ekumenističke crkve, kao uticajne međunarodne sile, pad pred iskušenjem zemaljske vlasti, koju je Hristos odbacio i skretanje na nehrišćanski put“, da „ekumenistički pokret nema pečat ujedinjenja crkava putem blagodatnih sredstava…“
Zaključak rezolucije je: „Odbiti učešće u ekumenističkom pokretu“. Taj dokument je prvo potpisao Patrijarh Moskovski i sve Rusije, a posle njega, sledi još jedanaest potpisa Pravoslavnih prvojerarha.
Do sada niko još nije pokušao osporiti kanonsku važnost tog dokumenta. Istina, u isto vreme sa hruščovljevim progonima Crkve, počeo je aktivni pritisak KGB-a na sveštenonačelnike, sa ciljem uvlačenja Moskovske Patrijaršije u međunarodne ekumenističke organizacije. Država je nastojala da upotrebi moralni autoritet Ruske Pravoslavne crkve za svoje spoljno-političke planove, bez obzira na mišljenje verujućih.
Danas se pitanje odnosa ka ekumenizmu ponovo vraća u svoj svojoj oštrini. Ta duhovna agresija, koja je bila poslana poslednjih godina protiv Rusije od strane inoslavnih konfesija, potvrdila je naša najgora upozorenja – oštrica njenog glavnog udara je, kao i pre, usmerena protiv ruskog Pravoslavlja. Arhijerejski Sabor je 1994. godine konstatovao da je „neophodno ponovno preispitati sve ono što onespokojava sveštenstvo i mirjane naše crkve u vezi učešća u ekumenističkom pokretu, i brižljivo bogoslovski, pastirski i istorijski analizirati i panovo osmisliti.“
Vladika Ksenofont, horepiskopi i nastojatelji Eparhije raško prizrenske u egzilu – “Crkva je tamo gde se čuva istinska i neiskvarena vera“
Naravno, to je samo početak puta koji moramo proći do kraja, sem ukoliko hrišćansko ime ne nosimo uzalud. Taj put će biti naporan i težak u datoj realnosti sadašnjeg položaja Rusije. On će zahtevati od nas hrabrost i mudrost, smirenje i razboritost, strpljenje i upornost. Verovatno nam neće biti lako. Ali, drugog puta nema. Gospode blagoslovi!
Mitropolit Petrogradski i Ladoški, Jovan Sničev – Deo izlaganja održanog 6. oktobra 1995. godine
u sali Petrogradske duhovne akademije
Preuzeto sa Borba za istinu